Posledice pandemije virusa korona: Glumci Pozorišta lutaka u Nišu pomažu svojim honorarno zaposlenim kolegama dok država i dalje ćuti

Nakon što je sredinom marta doneta odluka o zabrani okupljanja i nakon što je uvedeno vanredno stanje usled pandemije korona virusa, svetla pozorišnih scena širom zemlje naglo su pogašena, zavese na neodređeno vreme spuštene, sedišta auditorijuma su ostala otužno prazna, a slobodni umetnici prepušteni sami sebi. Budući da nas je odjednom zapuhnuo strah i nesvakidašnje mnogo problema, novih i neočekivanih, malo ko je zastao i zamislio se nad sudbinom onih koji su ostali bez primanja i posla. Glumci su svakako jedni od njih. Na ovaj problem domaćoj javnosti skrenuo je pažnju slučaj Pozorišta lutaka u Nišu, kada je nekolicina pojedinaca stalno zaposlenih u pozorištu pokazala solidarnost sa svojim kolegama honorarcima, i deo svojih prihoda prosledila na njihovu adresu. Reč je o gestu koji svakako zavređuje puno poštovanje i divljenje, ali postavlja se pitanja da li je moralo tako? Za naš portal o tome danas govore glumica Biljana Radenković, pokretač ove inicijative, i glumac Mladen Milojković koji se našao u mutnim vodama egzistencijalne neizvesnosti.

Biljana, kada je i kako pokrenuta inicijativa pomoći kolegama koji su honorarno angažovani u radu pozorišta, a koji su usled vanrednog stanja i zatvaranja pozorišta ostali bez prihoda?

- Pokrenuta je onog trenutka kada je proglašeno vanredno stanje. Mi imamo samo dvoje glumaca koji su honorarno angažovani, i oni zapravo i nose repertoar Pozorišta lutaka. To su naše mlađe kolege koje igraju u skoro svim predstavama, vrlo su talentovani i radni ljudi koji su se dokazali, a sticajem okolnosti, s obzirom na to da status na neogređeno vreme nisu dobili, oni su preko noći ostali bez posla, na cedilu. Ono što je glavni problem kod nas, ne samo u našem pozorištu već generalno, jeste ta zabrana zapošljavanja koja je i dalje na snazi, kao i previše uplita politike u umetnost i kulturu, nebitno koja je stranka u pitanju. Mi imamo situaciju gde unutar pozorišta, gde su glumci nosioci delatnosti, kao i tehnika koju nikako ne bih odvojila od našeg sektora, da smo upravo mi na margini. Čini se da su uvek bitniji neki drugi ljudi, birokratija, administracija, i upravo je tu veći broj zaposlenih nego na sceni. To je nešto sa čime se mi susrećemo i sa čime se borimo godinama. Ovo dvoje honoraraca su upravo primer takve jedne sulude situacije jer su ostali bez posla i podrške a neizostavan su deo celokupnog našeg repertoara. I čak i ako je bilo tu neke šanse da se pomogne, to je bilo predviđeno i čuvano za neke druge ljude. Mi smo pozorište koje ima i sopstvena sredstva, ali ne možemo time navodno da raspolažemo, to je informacija koja je stigla iz našeg računovodstva, a upravo tim novcem su naši honorarci mogli da se isplate. Činjenica je da postoje načini i rešenja, tvrdim da je tako jer sam čitav život dao ove scene, a bila sam čak sedam godina i umetnički direktor studentskog pozorišta. Na kraju se i ispostavilo da je tako, ali to je sve moralo da bude na mišiće. I to je nešto što je njih kao mlade ljude jako pogodilo.

Biljana Radenković

 

Ko je bio pokretač ove plemenite ideje i projekta i koji broj vaših kolega se odazvao ovom pozivu?

- To što smo mi pokrenuli stvarno nije nešto čemu bih želela sada da se poklanja neka velika pažnja, jer znate, to malo i vređa. Bila je ideja da skupimo od naših plata nešto novca, jer mi prihode dobijamo redovno, i da tu skromnu sumu prosledimo Jeleni i Mladenu, da mogu da se snađu bar nekako. To smo pokrenuli mi glumci, koliko nas ima, petnaestoro, šesnaestoro, od 45 zaposlenih! To je ono s početka o čemu smo govoril, koliko glumaca a koliko zaposlenih ima u pozorištu. Nađe se uvek mesta i za nižeg arhivatora i višeg arhivatora, za sinove i kćeri izvesnih pojedinaca, a glumci su na čekanju. Mnogo tu stvari ima koje su iziritirale naše kolege, a o tome, o tom problemu stvarno moramo svi javno da govorimo. Ta humanitarna akcija, to je bila jedna socijala da vam kažem. Odvojili smo po hiljadu dinara jednom i drugom, ali šta je to, to je po 15.000 mesečno, a hajde da vidim kako neko da živi sa tom sumom 30 dana. Direktorka im je na kraju izašla u susret sa nekim reklamama koje su snimili, ali to nije rešenje, bar ne trajno, jer to su ljudi koji nose repertoar i za njih mora da se nađe modus da premoste ovu situaciju. Ovo je više bio neki vid moralne podrške njima.

Verujemo da nije bilo lako doneti takvu odluku u trenutku kada je sasvim neizvesno šta će se dalje događati, i kada niko, pa ni vi stalno zaposleni glumci niste mogli biti sigurni da ćete imati redovne prihode i u narednim mesecima.

- Naravno, čak i mi koji smo dugi niz godina zaposleni u pozorištu nismo sigurni. Preko noći može neko da nam kaže da nema više prihoda ni primanja, ali honorarci koji imaju prihode zasnovane samo na broju odigranih predstava su u daleko gorem položaju u ovom trenutku. Nas je malo glumaca i većina je stalno zastupljena u predstavama, i mogu da kažem da ja lično, kao i svi ostali nosim taj repertoar. Ali isto tako ti naši honorarci su jednako zastupljeni, mnogo vrede i mnogo znače. Drugo, pozorišta i dalje ne rade, ne znamo do kada će to trajati, i postavlja se pitanje zašto je to tako ako se na primer aktivirao gradski prevoz, i ako se već sve postepeno vrača u normalu. Zašto se pozorišta još uvek ne otvaraju, u nekom izmenjenom, prilagođenom režimu sa tek nekoliko desetina ljudi u publici.

Kako su vaše kolege honorarci reagovali na ovakav gest?

- Možete i da pretpostavite. Ljudi su bili zahvali, ali oni su u takvom haosu i znaju da je ta pomoć trenutna. Naravno da im je bilo drago što ih se neko setio, ali s druge strane to malo i ponižava. Oni znaju da to nije naša obavezna i dužnost, to je nešto što uprava treba da reši. A glumac, znate, igra zakazanu predstavu i kada je bolestan, pod temperaturom. Upravo taj Mladen, kolega je bio u situaciji da primi infuziju i da odmah potom igra predstavu, to je strašan napor. I onda naiđe na ovakvu situaciju, kada treba da mu se izađe u susret, a sistem zakaže.

Koliku težinu ima solidarnost u teškim vremenima za umetnike poput ovog kroz koji trenutno prolazimo?

- Ja smatram da solidarnost proističe iz čoveka i da je neminovna, to je ono što nas održava. Kada znate da ste nekom pomogli to može jako da vas usreći. Ne znam koliku težinu ima. Ego je danas prevelik, potpuno smo se svi otuđili, i malo se misli o drugima. Kada bismo radili eksperiment merenja altruizma rezultati bi bili strašni, a to je nešto što mora da se menja.

Mladene, za razliku od vaših kolega koji su zaposleni u pozorištu, vi i drugi glumci koji honorarno radite ostali ste bez prihoda tokom vanrednog stanja iako je ministarstvo kulture obećalo pomoć svim slobodnim umetnicima. Da li ste se obratili nadležnim institucijama za pomoć i kakav odgovor ste dobili?

- Trinaestog marta uprava Pozorišta lutaka Niš obavestila je koleginicu Jelenu Đorđević i mene da je "to, to", "snalazite se" i "nema pomoći". Tri dana kasnije odlučio sam da potražim odgovore u vezi sa situacijom honorarnih saradnika u Srbiji uzrokovanu pandemijom. Napisao sam e-mail i poslao gradonačelniku Niša, Sekretarijatu za kulturu i informisanje iz Niša. Sutradan sam zvao pozorišta u Srbiji, koja sam mogao da dobijem, i sakupljao sve predloge koje sam doslovce prenosio dalje, kako bi se što pre našlo neko rešenje. U periodu od 25. marta do 20. aprila, pisao sam Ministarstvu kulture, savetnicima ministra kulture, kabinetu premijerke Ane Brnabić, ministarstvu finansija. Nisam dobio odgovore nazad. Pokušao sam i telefonski da dobijem Sekretarijat za kulturu i informisanje Grada Beograda. Nakon što sam uspeo da ih dobijem, opet su me uputili na Ministarstvo kulture. Tada sam shvatio da se ne pravi razlika imeđu samostalnih, slobodnih i hononarnih saradnika/umetnika. Objasnili su mi da lokalna samouprava mora da reši moj problem, ne Beograd. Veliku zahvalnost oko krucijalnih informacija dugujem Udruženju dramskih umetnika Srbije i Asocijaciji nezavisne kulturne scene Srbije. I oni su ukazali da moj/naš problem treba da reši lokalna samouprava, pozorište u kome imam angažman i osnivač, grad Niš. Kada se podvuče linija, preko 80 poslatih mejlova od početka pandemije. Ne računajući Udruženje i Asocijaciju, jedino se javila gradska sekretarka za kulturu Aleksandra Radosavljević i odmah stavila do znanja da je tu i da će pomoći. I gospođi Aleksandri i meni je žao što je moralo ovako, da se napravi pun krug i da bi se sve vratilo na taj 16.3. i na rešenja koja sam još tada predlagao. Ali mnogi nisu hteli da slušaju. Mogli smo da budemo prvi u Srbiji koji su rešili problem nezaposlenih/honorarnih saradnika. Ovako, ostao je nekako kiseo ukus u ustima.

Andrea Paolilo @atypical.lux

 

Da li vas je iznenadio gest kolega, stalno zaposlenih u pozorištu, koji su deo svojih plata samoinicijativno odvojili i namenili vama?

- Iskreno, nije me iznenadio. Kolege sa kojima sarađujem su pre svega profesionalci, i oni štite glumački poziv. Glumačku struku. I kada me je koleginica Biljana Radenković kontaktirala i predložila šta želi da uradi sa ostalim kolegama, osetio sam se stabilnije. A delovalo je kao da sam napušten. Sa hiljadu i jednim pitanjem. Bez odgovora. Kada kolega stane iza tebe i stavom, gestom, glasom prenese da te čuva, nemerljiv je to osećaj. Human. Dirljiv. Ljudski. A Biljana je to uradila spontano, lako. Bez velike pompe - "Ljudi, daj da pomognemo". I kolege su pomogle. Više puta. I hvala im. Mnogo im hvala. To je bilo gorivo da nastavim dalje, da pronalazim odgovore, rešenja.

Vi i vaše kolege ste neizostavni deo redovnog repertoara Pozorišta lutaka u Nišu, a dogodilo se da ste usled novonastalih okolnosti potpuno ostavljeni na cedilu. Da li je osećaj poražavajući i kako se vi lično borite sa takvom nepravdom?

- Osećaj je kao da si pogrešno ulagao sve ove godine. Mi se i ovako stalno preispitujemo, u zanatskom smislu, ali ovo preispitivanje bilo je direktno i napadno za sva čula: Da li sam pogrešio što sam diplomirao glumu? Zašto sam ulagao u scenski pokret? Mogao sam da se bavim grafičkim dizajnom. Sada bih mogao od kuće da radim. Da li je moguće da ću opet morati da se vratim u studentske dane i da će me svi izdržavati, ponovo, nakon 11 godina profesionalnog rada. Da li je moguće da niko ne čuje/ne čita moja pisma, CV, iskustva, da li sam nevidljiv samo zato što sam iz Niša? Zašto je moja krivica što me u startu određuje mesto rođenja? Nisam kriv za to. Volim Niš i želim tu da radim. A ispalo je kao da ne postojim. I da je moja greška što se nisam na vreme preselio i što nisam "gore" pokušao. I zašto nemam status "samostalca". Da nije porodice, koleginica i kolega, prijatelja, mislim da bih odavno digao ruke od svega.

Šta je potrebno promeniti u statusu slobodnih umetnika? Koje su to mere koje su neophodne kako biste mogli nesmetano da se bavite svojim pozivom, bez bojazni za egistenciju?

- Zakon o pozorištu. Odmah. Jedan maratonski razgovor i što pre doneti bilo kakav nacrt zakona. Pa čak i reciklirati prethodni, uz mnogo dijaloga, predloga, izmena. Bilo je pokušaja, ali svaka nova promena donosi novo guranje pod tepih ili otvaranje Pandorine kutije.

Koliku težinu ima solidarnost u teškim vremenima za umetnike poput ovih kroz koje trenutno prolazimo?

- Bojim se da ne znam kolika je težina. Ne mogu da je izmerim jer je mali broj ljudi pokazao da poseduje solidarnost u sebi. Mogla je da bude masivna. Žao mi je, ali nije. Nemam nameru da uvredim, ili da budem nezahvalan, vodim se najiskrenijim emocijama. Posle svega, iz ove perspektive, ovog 20. maja, težina solidarnosti deluje mi poprilično sporadična. Kratkog daha.

Autor: Marija Milošević
Foto: Privatna arhiva

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.