Nova nada savremene srpske poezije: Radmila Petrović

Iako je objavila zbirke “Miris zemlje” (2014.) i “Celulozni rokenrol” (2015.), Radmilu Petrović šira javnost upoznala je zahvaljujući zbirci “Moja mama zna šta se dešava u gradovima”. Ova zbirka poezije objavljena je prošle godine, a može se reći da je izazvala oprečne reakcije. Ono što je sigurno jeste da je poezija Radmile Petrović primer aktivizma kroz umetnost kakav, nažalost, sve ređe srećemo u savremenoj književnosti, naročito u savremenoj poeziji.

Možda za ovu poeziju nismo bili spremni. Možda nismo očekivali da će se neko, naročito neko tako mlad, usuditi da progovori o nečemu što nema veze sa našim “savršenim” Instagram životima; o nečemu što nema veze sa idiličnim porodičnim letovanjima i zimovanjima, ni sa idiličnim porodicama uopšte, jer takve ne postoje. I nije nikome bilo strašno što je Radmila svoju poeziju tematski opredelila ka selu. Ono što je “upadalo u oči” bilo je to što je ona progovarajući o seoskom životu, progovorila o onim najdubljim društvenima problemima o kojima svi negde biramo da mislimo kasnije ili odmahujemo rukom jer se to “nama ne dešava”. Da li je zaista tako?

Ogolivši na neki način sebe, razgovarajući sa sobom, Radmila svojom poezijom razgovara sa svima nama. Ukoliko smo imalo hrabri da budemo iskreni prema sebi, shvatićemo da je nemoguće ne pronaći delić sebe u mnogim njenim stihovima. Okretanje glave bi, u ovom slučaju, zaista bio odbrambeni mehanizam društva.

Čitajući njenu poeziju, koliko uviđamo razlike između sela i grada, toliko uviđamo i sličnosti. Iako se čini da u selu možete biti usamljeniji (što je i sama pesnikinja istakla jednom prilikom), nekada se u gradu takođe možete osećati najusamljenije na svetu, naročito danas. Nedavno sam u jednom razgovoru priznala da sam iz usamljenosti, neuklopljenosti u školi i porodičnih problema bežala u čitaonicu maštajući da pročitam sve knjige sa polica i stvarajući svoj svet. Mislim da svi bežimo u nešto, ali je najbolje da to pribežište bude umetnost. U više intervjua, Radmila je naglašavala važnost psihoterapije za koju se, nažalost, u manjim sredinama još uvek veruje da je namenjena samo “ludacima”. Svojim stihovima, ona između ostalog postavlja i pitanje koliko smo spremni na introspekciju, ali i koliko se iste plašimo, baš kao što je bila uplašena i ona pre odlaska kod psihoterapeutkinje.

Kako je sama istakla, feminizam je “podvalila” čitaocima, svojim stihovima, ali takođe je rekla jednu veoma važnu stvar- da ne misli da je feministkinja, već oseća da je feministkinja. Štaviše, vrlo jasno i nedvosmisleno objašnjava zbog čega svaka od nas to mora da bude- zbog svakog bačenog ženskog deteta u selima, zbog svake devojčice koja odrasta podsvesno verujući da nije dovoljno dobra i da nikada neće biti “dovoljna” samo zbog toga što nije rođena kao dečak. I ne, ovo drugo nije nešto što se dešava samo u selima.

No, o feminizmu se, opet nažalost, mnogo više priča nego što se o njemu zaista zna, što je, između ostalog, i “između redova” deo poruke samog naslova zbirke- danas se o mnogim temama otvoreno priča, ali još uvek zaista premalo ili nimalo zna.

U još uvek homofobičnom društvu, Radmila Petrović usuđuje se da svoju ljubavnu poeziju dobrim delom usmeri ka društvenoj tabu temi- lezbejskoj vezi, o kojoj u domaćoj književnosti nismo imali prilike puno da čitamo. Kako sama kaže, nije bilo gotovo nikakvih reakcija na to, dok ljudi u njenom selu smatraju da gej ljudi zapravo nisu zaista to čime se predstavlju, već samo žele “da skrenu pažnju na sebe”.

Nikada nemojte okretati leđa ni jednoj od ovih tema. Ono u šta sam sigurna jeste da nas od Radmile očekuje još mnogo toga na šta možda nismo i ne bismo nikada bili dovoljno spremni, ali sa čim se moramo suočiti (što je i naša dužnost kao ljudskih bića) jer jedino tako imamo šanse da ovo mesto na kom svi živimo, učinimo plemenitijim.

Autor: V.M.M./Nadlanu.com

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.