Starlete za tastaturom
U isto vreme u istoj zemlji nikada se manje nije čitalo. Ciframa se bavim samo kada moram ali Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, ažurna jedna institucija, nekako se dokopao mog mejla i redovno me snabdeva novim brojkama. Pada članstvo u bibliotekama, pada prodaja knjiga ukoliko se izuzmu bestseler autori (u Srbiji posebno sumnjiva kategorija) a i Narodna biblioteka je nedavno bila suočena sa žalosnom činjenicom da su romani Jelene Bačić Alimpić ono što njihovi članovi najviše troše. Ali, to je druga tema.
Jedino objašnjenje za blogoopsesiju koja je pogodila sve, bez obzira na realnu pismenost i talenat hordi novih “autora”, od srednjoškolaca do šankerskih filozofa, nalazim u dominantnoj, nametnutoj i imperativnoj globalnoj potrebi da se bilo kojim putem postane deo javne sfere. Rijaliti programi ne mogu da prime baš sve koji bi da budu zvezde, čak i ako im Željko Mitrović otvori kanal specijalno za to, a druge opcije traže i finansijska ulaganja i unosna poznanstva. Ako toga nema, kandidat kome su i pogled i razum zamućeni zvezdanom prašinom, morao bi da se osloni na eventualne talente koje poseduje.
Za muziku je potreban sluh, za slikarstvo vešta ruka, za glumu umeće, a za pisanje je dovoljno poznavati najjednostavniji program otkad je Windows-a, Word. Prebaciš na srpsku podršku sa dijakritikama (č,ž,š,ć,dž) mada mnogi ni to ne rade i udri. Rodbina će da se pobrine sa “share” i “like”, a gomila portala traga za autorima volonterima kako bi stvorila privid novog sadržaja.
Većina tekstova je bezazlena i glupa, manje više “sedi jedan” ili idi piši spomenar za svoju dušu i čuvaj ga ispod jastuka, tako da ne može ni da iziritira. Najgadiniji su, ovo je lični utisak, oni pretenciozni, dovoljno bistri da prepoznaju provokativne teme, aktuelne, većini intrigantne za koje se, očekujući ovacije i lovorike, samouvereno i momentalno hvataju praveći neviđenu svinjariju.
Strvinari se po svemu, od istorije filozofije do istorije umetnosti, nesrećne muško-ženske odnose ne vredi ni pominjati budući da ih demoliraju varvarskije i od same Sanje Marinković. Ništa nije sveto i svako je svemu dorastao. Ne postoji neobradivo i ništa nije dovoljno kompleksno.
Nekada, u sudaru sa svim tim, samo isključiš sajt, nekad računar a nekada imaš potrebu da ga bukvalno istrgneš iz utikača i ostaviš da se odmori u grobljanskoj tišini. I, što nije za čuđenje, svi ti autori i autorčići imaju i publiku i tapšače i fanove. Uostalom to im je bio cilj. Pisanje je samo žrtva da bi se stiglo do istog.
Nikada niko nije mislio da bi internet trebalo da bude elitistički prostor, samo je impresivna brzina njegove kontaminacije. Vox populi radi svoje a forma, odnosno medij koji ga prenosi, ne poseduje moć da oplemeni njegovu sadržinu. I zato je pojam “starleta” od suštinske važnosti za Srbiju. I naravno da se ne odnosi samo na onih pet, šest gologuzih karikatura. To su falange svih onih koji su još malo pa nešto, a i “zamalo” postigli su zahvaljujući sveopštoj gluposti. Neko se na WC šolji fotografiše a neko sedi sa laptopom u krilu i znate već šta radi.