Žika Milenković - "Babe" na okupu za Long Night festival

Dvadeset godina od izlaska prvog albuma “Slike iz života jednog idiota”, agencija Long Play pružila je mogućnost grupi "Babe" da se pojavi na trećem Long Night festivalu. U prijatnom razgovoru sa iskrenim, spontanim i sada već legendarnim članom "Instruktora" koji je i idejni tvorac grupe, Žikom Milenkovićem, pričali smo o muzici nekad i sad, o koncertu, o životu...

Vi ste, čini mi se, bili „supergrupa“ u vreme kad se taj naziv nije preterano ni koristio... Kakve ambicije i ideje ste imali u vreme kada ste stvarali „Babe“?
- Kao svaki off side projekat, mi jesmo bili supergrupa, iz super grupa smo se skupili... Najbolji muzičar je bio Čavke, pa onda Ilke i ja, ali više kao kao kreativci. I Škop je bio dobar basista, bila je dobra ritam sekcija, Ilke je super gitarista, ja sam onako, kako me služi raspoloženje... Ali nismo o sebi tad imali predstavu da smo supergrupa. Bili smo supergrupa ovako kao likovi!
Bilo vam je super?
- Da, da... (smeh) Ali da smo neki Kleptoni i sl, daleko od toga.

Kakav cilj ste tada imali? Samo da izrazite sebe na način na koji niste mogli u svojim matičnim bendovima, ili...?
- Pa otprilike taj, da. U to vreme bilo je dosta kreativne energije, bilo je dosta tih dobrih albuma, s tim da je takvo vreme bilo da su neke druge stvari bile primarne, a to je samo dolazilo kao neki ventil. Svi ti albumi su neki dokument tog vremena koje je svako na svoj način proživljavao i svako se na svoj način izražavao. Neki prelazni period, kad je počinjalo da bude bolje, da se smiruje situacija...

Koliko drugačije bi funkcionisao bend da je nastao u neko drugo vreme, a ne devedesetih?
- Devedesete, kao i osamdesete su bile najbolje što se tiče kreativne sile u muzici. Osamdesete su upamćene kao najbolje godine do sad, a devedesete su bile kao mala replika na te godine, moralo je i tad nešto da se desi.

Bilo je dosta grupa ali mi smo imali tu sreću da smo se pojavili sa tim nekim svojim šarenilom i ludilom, pre svega medijski, pošto su nas neke stanice forsirale.

Tad je bio Pingvin, pa Treći kanal nam je puštao spot... i onda je bilo lako da ljudi čuju, vide i da se zainteresuju. I bilo je valjda ljudima interesantno što su se skupili muzičari iz raznih bendova...

Koliko bi bilo drugačije da niste radili u tim „teškim“ devedesetim?
-Pa mi nismo obraćali pažnju... Mislim, svako je imao nekih svojih problema, ali... Ja sam tad imao i nekih zdravstvenih problema, pa sam sa tim bio kao ponovo rođen. Desi ti se nešto lepo, i ozdravio si i ok si što se muzike tiče... S tim što smo bili malo neodgovorni. Bilo je tad dobrih grupa... Bilo je grupa koje svakodnevno vežbaju i imaju probe, a mi smo bili takvi tipovi da smo probali na svirkama, i to nam se malo obilo o glavu, jer se dešavalo na nekim nastupima da ljudi ne dobiju ono što su očekivali. Trudlili smo se da bude spontano, da se mi dobro zabavljamo, negde je bila euforija, negde je bilo sve super, ali ne uvek.  

Šta je Vama lično doneo taj bend, u odnosu na ono što ste imali sa drugim bendovima? Šta Vam je taj bend „dopunio“ u životu?
- Mogao sam neke svoje ideje da iznesem. Mogao sam da osmislim spot, recimo, parodija života, „Rolna toalet papira“, ili u „Hoću da budem predsednik Srbije“...
A to se ne bi dopalo Bajagi, tj, to ne bi bila njegova priča?
-Pa da, dopadalo mu se to, ali je više ličilo na mene nego na Instruktore...

Koliko Vam je nedostajao bend u međuvremenu, dugo niste radili..?
- Treći album smo snimili za vreme bombardovanja, i kao da ga je poter’o neki maler, jednostavno su nam se zatvorila vrata, i što se medija tiče. Sećam se da sam pozvao Živanu sa B92, i rekao joj „E, izdali smo novi album“, odgovorila mi je nešto kao da „Nismo iz njihove priče, kao da smo neki „Divlji kesten““. Onda sam se razočarao u par kritika, da je album dosadan, da je odvratan, da je nikakav... a ja kad nemam motiv, da me neko malo pohvali, ništa lakše nengo da batalim priču. Nisam bio zadovoljan reakcijom na taj album.

Perlez je jedno tako slikovito i divno mesto, pravo mesto na tom „magičnom trouglu“ između Beograda, novog Sada i Zrenjanina, tako da nisam mogao da nađem bolje mesto za život.

Nije Vam padalo na pamet da opet aktivirate bend?
-Nije... Ilke živi u Ripnju, ja sam poslednjih pet godina više u Perlezu nego u Beogradu, više mi se sviđa taj ruralni stil života.

Šta je to što ovom savremenom Beogradu „fali“, od čega treba pobeći?
- Treba otići negde gde imaš svoje parče neba, svoje parče zemlje. Ja volim da imam neke svoje kvadrate na Zemlji, da znam da mogu da izađem u svoje dvorište. Bez obzira na to što sam iz Srbije, mogu da živim kao neki muzičar iz Los Anđelesa. LA ti je veličine Vojvodine, tako da ove razdaljine nisu neke. Meni je od vrata do vrata, od naše gajbe ovde u Beogradu, do Perleza 50km, to je najviše sat vremena lagane vožnje. Dolazim isto odande kad imam probe sa Bajagom ili neke obaveze. Ustanem sat ranije i sve stižem, čak nekad dođem i prvi!

Kakvi su bili „muzički buntovnici“ u vaše vreme, a kakvi su sad?
- Ja sam uspeo u pesmama da kažem sve što mislim, Imao sam čak i eksplicitne tekstove i krajnju slobodu. I prvi sam pevao tu „Hoću da budem predsednik Srbije“ jer sam kapirao da će jednog dana jedino predsedniku Srbije da bude dobro. To sam još tad ukapirao.

Juče slušam konduktera i vozača u autobusu, kažu „Ma najbolje je da budeš političar!“, a evo, ispada da jedino ako budeš predsednik da će da ti bude dobro, svima ostalima...

Ni političari više ne žive svi kao bubrezi u loju. Takvo vreme dolazi.. mada je ovo mnogo bolje nego onda kada nije bilo ničega po radnjama, kad nije bilo benzina...

Da li Vam se čini da su nam ti muzički buntovnici malo „utajili“?

Babe su napustili scenu kad već nismo imali ni publike ni medijske podrške, i sad kad su se iz agencije Long Play setili da nas pozovu, da uveličamo taj Long Night festival, čujem neke koji kažu „E, baš super što ste se ponovo našli, doći ću...“

- Kolo sreće se okreće i u muzici. Mi smo imali svojih pet minuta, sad više tog prostora imaju ljudi koji sviraju tu zabavnu muziku, pop, veliki je broj izvođača koji nastupaju tu po klubovima, koji su elsponirani maksimalno... Mi nemamo više potrebu da se eksponiramo medijski jer nam je nekako svega toga dosta. Više ne znaš ni na koju televiziju da ideš. Svuda smo već bili, sve već znamo, i svako neka dočeka svojih pet minuta.

Trut je sad sa vama...
- Ne znam da li bih uopšte radio da se on nije priključio. Nama je trebala još neka jako zanimljiva figura, kao čovek i kao bubnjar. Dok je svirao i sa Rambom i a E Play-om, uvek sam ga najviše obožavao!

Nadam se da ovog puta vežbate za koncert... (smeh)
- Da, pa počeli smo još pre pra meseci. Trut nikad nije slušao Babe. Možda je čuo nešto na radiju, tipa „Ko me ter’o“ i sl, ali on sad isto provaljuje da mu se ta muzika dopada. On kaže da ne bi nikad sa nama svirao da mu se to ne sviđa, tako da je i nama drago da se on nalazi u svemu tome. On uči stvari od početka, a nas trojica se prisećamo.

Kako ste izabrali pesme koje ćete svirati?
- Napravili smo spisak od dvadeset pesama, odprilke će nam biti takav tajming, i nadamo se da će to biti pesme koje ljudi očekuju. Ako neko bude nešto iz publike „prozivao“, možemo nešto ad hoc, ali...

Kako se osećate otkad ste počeli ponovo da radite zajedno te pesme? Pretpostavljam da Vam je bilo neobično...
- Prvih par proba je bilo malo napeto jer nismo mogli da se sastavimo, ali kako je krenulo, i Trut je rekao „Vidi se da smo krenuli da se ložimo!“

Šta preporučujete čitaocima, kako da započnu dan što bolje?
Meni je lako, tamo sam u Perlezu udomio par kučića koje su ljudi izbacili. Vole samo kad su štenad, pa ih maze deca i onda ih bace na ulicu.

Uvek kad vidiš nešto bačeno, a da možeš da pokupiš... kese, đubre, flaše... bar malo... Beograd i nije toliko prljav, ali to gde je priroda, vetar nanese mnogo nekih kesa, flaša. Samo to kad bi se malo očistilo onda bi bili bliže Evropi!

Ja sam ih udomio i ne mogu opisati koliko ih volim. Svakog jutra ustajem, izađem sa njima na kanal Begeja, to je jedno predivno prostranstvo, tu je livada, voda, tu odradim neku svoju fiskulturu. Slobodan sam umetnik pa imam tu slobodu, ali svakome preporučujem da ustane malo ranije ujutru, da odradi neku vežbu, da se malo resetuje i da krene optimistički u novi dan i da se potrudi da što bolje sebi organizuje vreme i da što više posla uradi efektivnog.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.