Partibrejkersi – Biti samo svoj!

Nekoliko dana pre nego što je došlo vreme da se ljudi skupe u Hali sportova da zajedno sa Partibrejkersima proslave tih velikih 30 godina postojanja, bilo je jasno da će ovaj koncertni prostor biti tesan za sve one koji su želeli da ih čuju. Organizatori su dan pred koncert objavili da karata u prodaji više nema, ali su se i bez obzira na tu činjenicu stotine „optimista“ nadale da će na blagajni ipak biti karata za njih. Drugi su se snalazili kod preprodavaca, ali je još mnogo ljudi ostalo razočarano što ovaj nastup neće videti. Ono što je sigurno jeste da je ovaj prostor izgledao premali i za sve one koji su uspeli da uđu.

POGLEDAJ FOTOGALERIJU SA KONCERTA

Ali svi ti „prateći problemi“ postali su zaista nebitni onog trenutka kada su Brejkersi izašli na binu. Ne dešava se na svakom koncertu da se hiljade ljudi od prve sekunde ponaša kao da nastup već satima traje, ne dešava se tako često da je atmosfera tako dobra od početka do kraja koncerta. Njima se desilo...
Dobro veče, braćo i sestre!“ rekao je Cane i ovaj njihov mali rok „hepening“ je mogao da počne...

Počeli su onako kako dolikuje... sa A1 pesmom sa albuma „Partibrejkers I“ – „Ako si“. Ostali su na istom albumu uz „Noć“ a zatim prešli u ’88.godinu i sa trećeg albuma odsvirali veliki hit „Zemljotres“.
Ima vas ovde koji ste napravljeni od ove muzike... Pozdravite mame i tate! I budite bolji od njih! I oni su ok, ali su malo sjebani...“ bio je uvod u pesmu „Lobotomija“ sa poslednjeg studijskog albuma koji su izdali 2007.godine. „Sloboda ili ništa“.
Ćutanje“, „Žurim“, onda i jedna od onih koje nisu dugo godina svirali – „Prsten“, pa još jedan veliki hit „Put“.

Zahvaljujući onome što ima da kaže, i načinu na koji to prenosi na publiku, Cane je tokom ovih 30 godina postao autentična figura čija se reč sluša, pamti i poštuje, čiji komentari se prepričavaju godinama kasnije, čiji način govora i pokrete imitiraju mnogi.

I atmosfera i temperatura u Hali sportova bili su „u crvenom“! Cane nije komentarisao i pričao mnogo (kako ume), ali svaka njegova reč bila je propraćena aplauzom. Čovek koji ne može da se pohvali nekim značajnim pevačkim sposobnostima, ali koji poseduje neverovatnu harizmu, uspeo je da od sebe napravi instituciju. Neverovatna količina energije i emocije desi se istog trenutka kada se Brejkersi negde pojave, neko specifično razumevanje između njih i publike dešava se sve vreme dok su na bini. Od prve do poslednje pesme svi su pevali u glas, aplaudiralo se za svaku pesmu, dizale su se ruke kad god je Cane tražio tu vrstu „podrške“, i nikome nije smetala ni vrućina, ni gužva, niti se mislilo na bilo šta drugo nego na ono što se u tom prostoru zbiva.

Cane je uzvraćao poštovanje publici ponavljajući „Svetlo na njih!“ Na „njih“ koji su važni, na njih koji slušaju i pamte, koji razumeju i misle svojom glavom, na njih zbog kojih Brejkersi, takvi kakvi su, i dalje postoje...

Vratili su se na početak karijere sa „Hiljadu godina“, svojim prvim singlom, pa nastavili sa „Da li se još volimo“, „Daleko od očiju“, „Noćas u gradu“...

I do tada je vreme prolazilo brzo, pesme su se ređale jedna za drugom a atmosfera nije jenjavala... A u narednim minutima desila se potpuna kulminacija, uz nekoliko hitova koji su izazvali potpuno „ludilo“ u Hali sportova! „Rođen loš“, „Hipnotisana gomila“, „Kreni prema meni“, „Ono što pokušavam sad“, „Hoću da znam“... Povremene „šutke“ u prvim redovima proširile su se na pola partera, a ni u ostalim delovima sale, pa i onim najudaljenijim, nije bilo „imunih“ na ovu neverovatnu energiju.

Regularni deo koncerta završio se uz hiljade ruku u vazduhu, a ludilo se pretvorilo u potpunu katarzu kada je nekoliko hiljada ljudi u glas pevalo jednu od njihovih najlepših pesama koju su ikada snimili, i čije značenje i poruku u ovakvom vremenu u kojem živimo, razumemo sve bolje i doživljavamo sve jače...
„Bože, oprosti nam
Pruži ruku i pomiluj nas
Ovo je moja molitva ...
ne zaboravi nas.“

Nakon „Molitve“ nekoliko minuta je Hala sportova brujala od aplauza i dozivanja benda na bis, a zatim smo čuli još jednu prelepu, vanvremensku baladu „Mesečeva kći“. „Kako je teško bez tebe“, „Dugo te nema“, „Stoj Džoni stoj“ i na kraju dugo i sjajno izvođenje pesme „Ulični hodač“ uz još nekoliko jakih i pravih Canetovih poruka, sklekova, zaglušujućih aplauza... i kad mnogi već počeli da izlaze iz sale, bend se još jednom vratio na binu.

Da li ćemo imati život dostojan čoveka, da li ćemo živeti hiljadu godina ili propustiti onaj jedan poziv koji menja sve...? Koliko ćemo biti svoji i misliti svojom glavom? Da li ćemo se izboriti sa onima koji za ceo život neće uraditi ono što mi sada pokušavamo?
Sa njihovih koncerata izlazite promenjeni, svesniji i puni energije i želje da prenesete njihove poruke. Hvala im što su nam na ovako spektakularan način dali snage da se i dalje borimo za prave vrednosti...

INTERVJU: CANE ZA NADLANU

POGLEDAJ FOTOGALERIJU SA KONCERTA

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.