Kratka istorija kozmetike (drugi deo)

Definitivna pobeda hrišćanstva označila je kraj paganskom imanentnom pristupu životu i njegovim užicima koji gode telu i oku. Razmetljivost i nesputanost starog sveta je pod pritiskom novog morala zakamuflirana u skromnost i čestitost koja je polazila od pretpostavke da je sami Tvorac najveći make up umetnik, gle ironije, kosmosa, te da bi svaka naknadna intervencija na njegovom delu predstavljala težak oblik blasfemije.

Ipak ... strah od smrti slabiji je od ljudske taštine. Vrle gospe trubadura izbleđivale su svoja lica da bi delovale još smernije i otmenije, dovodeći često u opasnost i sopstveno zdravlje. Da bi izgledale što belje utrljavale su u lice olovno belilo, inače otrovno, ili bi čak puštale da im istekne nešto krvi.

Srednjevekovni doprinos kozmetici je, u poređenju sa antičkim i potonjim renesansnim, dosta skroman. Glavna tekovina je otkriće parfema, poznat doduše grčko-rimskoj antici ali potonuo u zaborav, koji su iz Vizantije i sa Bliskog istoka u Evropu doneli krstaši. Proćiće vremena dok on ne postane ono što je danas – poslednji dodir sofisticiranosti koji upotpunjuje prezentaciju vaše ličnosti drugima.

U ono vreme Evropljanima je služio za zabarušivanje posledica loših higijenskih navika.

Običaj izbeljivanja kože je, inače, jedan od najupornijih običaja kozmetičke istorije. Smatralo se naime da je bela, zapravo što belja koža, znak visokog roda i bogatstva, a osunčana koža niskog roda i siromaštva.

Logika je krajnje jednostavna – bogataši i aristokrate nisu radili teške poljske radove. Bela koža za njih je bila statusni simbol. Na ovoj se modi posebno insistiralo u renesansi o čemu svedoči i Leonardova slika firentinske aristokratkinje Đinevre de Benči na kojoj je vidimo uredno počupanih obrva i bledog, gotovo porculanskog tena s jedva primetnom nijansom ružičaste nanete na jagodice.

Avetinjski bledu na portretima vidimo i englesku kraljicu Elizabetu Prvu, a Sofija Kopola u svom filmu „Marija Antoaneta“, dočarava kako je izgledala toaleta jedne istinski bogate, moćne i dokone žene – puderisanje lica i doterivanje perike čini se da traje satima.

Do promene ovakvog stava dolazi tek u 20. veku – bogati i dokoni sebi mogu da priušte sve radosti i užitke mondenskih letovališta. Siromašni zauzeti egzistencijalnom borbom ne viđaju belog dana. Kozmetička industrija dobila je novi zamah podstaknut dvostrukom potrebom – za savršenom nijansom tena i njegovom zaštitom od štetnih sunčevih uticaja. Ipak, onih koji će radije pribeći kozmetici nego ubrzati starenje kože pod dejstvom sunčevih zraka i dalje je mnogo – Madonna i Dita von Teese, nikad se ne voze otvorenim kolima i nikuda ne idu bez jake zaštite od sunca.

Moda izbeljivanja sasvim lako mogla bi biti i začetnikom jedne pojave koja će kulminirati s pop kulturom Holivuda, modne i muzičke industrije 20. veka – estetskog fašizma. Reč je o želji patoloških korena da se po svaku cenu liči na selebritija isfrabrikovanog uz pomoć mašinerije zabavljačke industrije.

Bio je to početak buma plastične hirurgije i globalnog paradoksalnog fenomena – u eri individualizma i osvojenih sloboda za ispoljavanje različitosti svet su preplavili platinasti klonovi Plejbojevih zečica među kojima se Pamela Anderson ustoličila kao Vrhovna Zečica silikonskog Olimpa. Slučajevi ovakve krize identiteta nisu zaobišli ni svet slavnih. Majkl Džekson svakako je najbizarniji slučaj ove vrste.

Kozmetika je oduvek bila političnija nego što bi se to u prvi mah moglo da pomisli. Njen staleški karakter samo je vrh ledenog brega. Ona je bila i ostala jedno od glavnih oružja u bici za ravnopravnost polova.

Feministkinje su smatrale da kozmetika žene pretvara u seksualne objekte i odbijale su da se šminkaju, čupaju obrve i bore se protiv bora. Istog je mišljenja bio i drugi tabor, kozmetika pretvara žene u seksualne objekte, da, a kako je seksualnost jako žensko oružje nema razloga ne korisiti ga u njegovoj punoj ubojitosti.

Dve umetničke i feminističke ikone dvadesetog veka predstavnice su oba ova stava – Frida Kalo i Tamara de Lempicka. Frida je odbijala da čupa obrve i skida brčiće dok se de Lempicka nigde nije pojavljivala bez crvenog ruža i laka za nokte.

Političnost se ovim ne iscrpljuje. Hitler je svojevremeno govorio da arijevkama kao superiornim ženama, šminka nije potrebna. Jedna druga totalitarna ideologija, komunizam, držala je da je preterana briga za izgled odraz kapitalističke dekadencije.

Ostala je zabeležena anegdota o Ljiljani Petrović, prvoj jugoslovenskoj predstavnici na takmičenju za pesmu Evrovizije, koja je po izričitoj želji Mike Antića, na čije je stihove pevala, na sceni, kao predstavnica jedne socijalističke zemlje, morala da se pojavi u krajnje svedenom izdanju.

Islamisti u pojedinim delovima sveta upotrebu kozmetike zakonski sankcionišu i možda francuski pisac Mišel Uelbek ima pravo kada kaže da će opasnost od terorizma proći onda kada se muslimanke izbore za pravo da pokažu svoje lice u punom sjaju i time potvrde svoj integritet.

Nemoguće je zaobići zasluge kozmetike za demokratiju. Nije li jedno od temeljnih ljudskih prava pravo na lepotu? Ili negovanost u najmanju ruku? Jedna od velikih demokratskih tekovina je i pristupačnost mode i kozmetike najširim narodnim masama kojima je ostavljena sloboda da uz pomoć njih formira, ili pak lažira, svoje identitete.

Ono smo što mislimo da jesmo. A rodonačelnik ove filozofije je siromašni jevrejski dečak iz Moskve, Maksimilijan Faktorovic, koji će planetarnu slavu steći kao Max Factor.

Maksimilijan, budući jedno od ukupno desetoro dece svojih roditelja, nije imao priliku za školovanjem tako da je veoma mlad završio kao pomoćnik jednog moskovskog apotekara. Ali umesto za recepte i lekove Maksimilijan je pokazivao zanimanje za spravljanje krema za negu lica i mirisnih ulja.

Njegovi apotekarski eksperimenti ubrzo su postali osnova za rađanje kozmetike kao nove industrije. Prve mušterije bili su mu glumci jednog putujućeg pozorišta. Uskoro je za njega saznala i ruska aristokratija.

Nedugo potom svojim proizvodima snabdevao je rusku carsku porodicu a postao je i zvaničan šminker Ruske Carske opere. Prvih godina 20. veka s porodicom se seli u Ameriku u kojoj svoje ime i prezime krati na Max Factor. Ko danas nije čuo za to ime? Bilo je pitanje trenutka kada će ga Holivud uzeti pod svoje, a kad konačno jeste, bilo je pitanje trenutka kada će se roditi industrija kozmetike onakva kakvu je danas znamo.

Krug je zatvoren. Industrija lepote, jedna od najprofitabilnijih u svetu, danas radi na samosagorevajući pogon. Tržište joj je u neprestanom porastu, a ona sama vratila se organskim sastojcima s početka svoje istorije – biljkama, semenkama, medu, organskim dobijenim uljima i morskim mineralima.

A ko može da priušti može da nosi i kristale na trepavicama. A znati negovati se i znati ulepšati se postalo je deo obavezne opšte kulture – kulinarske emisije i prilozi FTV-a iz bekstejdža izdanci su iste filozofije novog hedonizma.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.